Sekira

Sledi jedna priča iz naše knjige – Duh Šume.

Prvi dan

Sočan miris hladnog vazduha u dubini zime može značiti samo jedno. Stiže sneg.

Da nemam pristup vremenskoj prognozi koja je to najavila još pre par dana, sada bih leteo po imanju kao šišmiš da upregnem sve i pripremim nas za klimatski događaj koji nas najviše može poremetiti. Zahvaljujući vremenskom proročanstvu, pripreme su odrađene još juče. Automobil je parkiran kraj magistralnog puta, a drva za loženje su pokrivena ispred ulaznih vrata. Vode u rezervoaru ima dovoljno za dva meseca. Hrane za dve nedelje. Nije loše, biće bolje.

Kad god je imanje prekriveno snegom, u meni se gasi poriv da konstantno budem u akciji i od koristi. Da nešto pravim, sređujem, uređujem, skockavam… Rado menjam alat za knjigu pored vatre, uz pečene Bundeve iz rerne, i uz, krišom sipanu, čašu Vinjaka.

Sočan miris vazduha pred sneg je ujedno i poslednja prilika za korišćenje nosa napolju. Posle snega, u njemu ostaje samo suva oštrina, a sledeći miris će tek biti miris blata kada se sve otopi. Koristim priliku da obavim poslednju šetnju po imanju, po mestima koja će sutra biti neprepoznatljiva ispod mekanog pokrivača.

Kako li su se naši preci spremali za ovakve događaje, bez prognoze da ih najavi na vreme? Nisu li, valjda, uvek bili spremni? Stare priče govore o raznim vrstama predskazanja koja su se nekada koristila kada je klima u pitanju.

Kakva li nas zima čeka? Hoće li biti kasnih mrazeva? Vide li mečka svoju senku? Bile one tačne ili ne, danas su potpuno beskorisne.

Stare priče takođe kažu, a naučni podaci potvrđuju, da su zime ne tako davno bile znatno oštrije, ali i stabilnije. “Kada mraz i led ugrizu, ne puštaju i po par meseci” govorili su. Danas su kratki rukavi na kratkodnevicu čisto pomodarstvo, omogućeno drugačijim ispoljavanjem klime proteklih decenija.

Koliko god mi bili divlji po današnjim standardima, ipak imamo pristup tehnologiji i fosilnoj energiji koju oni nisu imali. Naši prethodnici su bili neosporno tvrđi, a opet nedovoljno sposobni da proizvedu potomke koji će nastaviti da opstaju na ovim brdima. Čak i u ovoj vukojebini, ja sam bleda senka svojih predaka. Iako sam oduvek bio aktivan, po dolasku na imanje šake su krenule da mi poprimaju snagu koju samo spontan fizički napor može da stvori. Na pravom sam putu.

U san me večeras prate izmišljena sećanja na te žilave drevne ljude, na čijem terenu mi danas živimo.

Drugi dan

Prvo što čujem iz kreveta je zvuk visokih vetrova, pa tek onda otvaram oči u polu mračnoj sobi. Intuicija kaže da je napolju mećava. Pomeram zavese sa prozora i zadovoljno klimam glavom. Nećemo uskoro izaći odavde.

Navlačim hladnu odeću, bešumno klizim niz stepenice da ne probudim ukućanke i fiksiram se ispred velikog centralnog prozora da osmotrim „smrzotinu” napolju. U nedogled vlada belilo. Vetar pomaže snegu da popuni svaku rupu i uvalu. Izgleda predivno. Ko ne poznaje pejzaž ovih krajeva može lako završiti preko glave u smetovima. A onda šta bude.

Koliko li desetina ili stotina kilograma snega nosi krošnja jednog drveta? Svaka njima čast. I vama, toplokrvnim stvorovima koji sada živite po svirepim šumama, daleko od pećina, daleko od vatre. Svaka i vama čast.

Kad već pomislih na vatru, trebao bih nešto da učinim po tom pitanju. Dosta je Save Šumanovića i zimskih ruralnih pejzaža, nego da vidim koje su mi obaveze ovog jutra. Prvo bacam pogled kroz prozor na solarne panele reda radi, ali već znam da ih nema svrhe oslobađati dok traje mećava. Sneg brže pada nego što ga ja mogu skinuti. Ima li drugde posla za mene?

Kućni termometar kaže prihvatljivih 17°, ali „nagarićemo” mi to do 23° pre nego što dozvolimo da se vatra ugasi, ako se ja pitam. Ako se drugi pitaju, nećemo ni gledati termometar, već ćemo čekati prve naznake toplotnog udara pre nego što prestanemo da hranimo Smederevka. Ali ruku na srce, ne hranimo ga mnogo! Čuđenje i neverica su česte reakcije kada kažemo drugim ložačima koliko nam drva treba da kuću održimo toplom tokom zime. Valjda misle da nešto radimo pogrešno ili ne znamo šta znači tri metra drva.

Na dno ložišta stavljam najveće komade, ne deblje od ručnog zgloba osobe koja je cepala potpalu. Među njima ušuškam hepo kocku, neopevanog heroja modernog domaćinstva. Preko toga ide sitnija gospoda, ostavljajući prostora u sredini da hepo kocka gori kao kroz odžak, dok pri samom vrhu ložišta idu sitne gnezdaške grančice. Prijatno iznenađenje čeka svakog ko nije ranije probao ovo piramidalno slaganje potpale za loženje.

Na plotni već stoji veliki lonac, naš zimski bojler. Njega punim vodom iz rezervoara koji stoji napolju i gle čuda, cevi ponovo nisu zaledile! Pa to je već druga godina za redom. Možda smo taj problem rešili, ali kuc’ o drvo, glavni ispit ćemo polagati tek kada nas ponovo posete jaki mrazevi od nekoliko dana. Ne znam ni da li je trenutna klima sposobna da ih ponovo proizvede, ali velika je šansa da sam led ovim rečima upravo prizvao.

Moje vredne ruke proizvode dovoljno buke da razbude devojke na spratu. Uskoro mi se pridružuju, i jutarnju igru dalje nastavljamo zajedno, uz svo sudaranje, smeh i pretnje koje uz to idu.

Kada smo podmirili stomake, došlo je vreme da vidimo šta nam je činiti ovog vikenda. Da je bilo koji drugi dan u godini, odgovor bi pronašli napolju. Pokušavali smo nekoliko puta da uživamo vani tokom mećave, ali oblačenje za te poduhvate je uvek trajalo duže od samog događaja. Sada više ni ne pokušavamo.

Da smo prikačeni na banderu, ovo bi bio idealan dan za upijanje informacija i razonode putem personalnih ekrana. Međutim, blokada koja se trenutno dešava između solarnih panela i najbliže zvezde nas sprečava da živimo raskalašno u strujnom pogledu. Struju, koju sada koristimo, crpimo isključivo iz baterija. Jedan dan mećave možemo podneti bez problema, ali više od toga malo teže. Pritom ni ne znamo da li nas u narednim danima čeka bistro nebo ili neka sumorna bitka sunčevih zraka sa oblacima koja se u ovo doba godine uvek završava preranim zalaskom.

Zamišljam sebe kakav sam bio pre jednu ili dve decenije. Gledao bih na sebe sada sa sažaljenjem i strahom od velikog broja knjiga pročitanih tokom hladnih meseci. Pre nego što utonem u tuđe ideje kroz knjigu, moram iskoristiti priliku da uposlim svoje telo, barem na kratko. Jedina fizička aktivnost u ponudi je projekat ostvarivanja prohodnosti od kuće do kompost toaleta. Lepo i korisno.

Nabacujem na sebe slojeve odeće dok mi ne postane potpuno neprijatno od vrućine i dok ne počne koža da me svrbi. Izlazim napolje i u istom trenutku saznajem gde mi sve duvka kroz odeću. Pa čak nisam uvukao ni majcu u pantalone. Sve je to deo plana, jer tako komotnije radim.

Nakon prvog napada na sneg, pravim pauzu da sagledam šta sam postigao. Putić od dvadeset metara koji deli kuću i toalet nikada nije izgledao tako dugačko. Na svakih deset izbačenih lopata, jedna se već vratila nazad. Šta je tu je. U narednih par sati će biti moguće stići do toaleta u dubokim čizmama, a za posle ćemo videti. Koristim priliku, kad sam već napolju, da skinem sneg sa kraja krova kako bih omogućio ostatku da lakše sklizne. Zeleni lim našeg krova se uklapa u svoje okruženje tokom ostatka godine, ali po ovom snegu skoro da bode oči.

Po povratku u kuću dočekuje me spektakl za čula. Oker žuta boja zidova i svetlo smeđe drvene grede su dobrodošla promena od belila napolju, a miris čorbe u nastajanju sa plotne se meša sa mirisom pite iz rerne. Blaga muzika svira u pozadini. Ako neko ume da stvori prijatan ugođaj u svakoj situaciji, onda je to domaćica ovog našeg malog utočišta u snegu. Skidam odeću i sedam da se odmorim pored prozora. Polako opuštam sve mišiće i dišem duboko, dok u tom trenutku nagli zemljotres narušava našu zimsku idilu.

Ne, nikako da naučim. Treskanje kuće me uvek iznenadi prvi put u sezoni, iako sam ga doživeo već bezbroj puta. To je sneg skliznuo sa krova i sručio gomilu belila pored kuće. Opkoljeni smo sa svih strana. Neka tako i bude.

Moje misli dalje utapam u knjigu o dizajnu regenerativnih zajednica. Znanje iz nje stečeno će nam biti korisno kada zime više ne budemo provodili sami. Slatke muke nas čekaju u dogovaranju i ogovaranju sa drugim ljudima. Samotnjački život u prirodi je samo za one koji potpuno raskrste sa civilizovanim svetom, a mi takve namere nemamo. Za sada.

Ni vejanje nema nameru danas da prestane. Svaki opis količine snega koji se na naše imanje sručio u poslednja 24 sata preti da zvuči kao hiperbola. Hoće li ikada prestati da pada? Može li prestati? Oblaci sadrže beskonačnu količinu pahulja i svaku nameru da nam to dokažu, sada to već postaje jasno. Uz taj zaključak ulazimo u noć. Kada popalimo oba svetla u kući i navučemo zavese, napolje prestaje da postoji i šta god se tamo dešava prestaje da se nas tiče. Kreće simulacija gradskog života, osim što nas manjak struje uslovljava da budemo kreativniji u našoj zabavi. Od muzike i čitanja pa do igrarije i ludorije, svašta sebi priređujemo kada smo primorani da vreme provodimo unutra. Lako je potpuno se predati igrama kada znaš da obaveza nema, ili kada nema mogućnosti da se obaveze ispunjavaju. Ali sve ima svoje granice. Znatiželja me tera da par sati kasnije provirim sa kraja zavese kroz prozor kako bih se ponovo zgranuo. Na moje veliko iznenađenje, mećava je prestala.

Ne samo to, nego je čak i nebo vedro, izuzev ponekog brzog oblaka koji proleti na velikoj visini. Odbitak Sunčevih zraka o skoro pun Mesec sleće na snežni pokrivač i stvara iluziju dana. Sada ima više svetlosti noću nego dok je Sunce gubilo bitku protiv oblaka danju. Pada mi na pamet hipoteza, koju nameravam odmah dokazati. Sa knjigom u ruci izlazim napolje i gle, stvarno je moguće čitati pod mesečinom!

Porodično se pakujemo u debele slojeve i napuštamo topli dom kako bi direktno uživali u retkom spektaklu koji nam je priroda večeras priredila. Pod toplim ćebićima stojimo ispred kuće, i u tišini upijamo ovaj predivan događaj. Ovo se dešavalo ranije i dešavaće se ponovo. Nekim drugim ljudima, na nekim drugim mestima, ali kad god se sklope kockice snega i nebeskih tela, kao što su se ove večeri sklopile, ljudi tu prisutni će ovo doživljavati na isti način, okruženi magijom, kao što su to doživljavali i kroz istoriju. Ta veza kroz vreme je neraskidiva. Nostalgična sećanja na događaje kojima nisam prisustvovao me i ove noći prate u snove.

Treći dan

Ljudsko telo postoji da bi se koristilo, a ja ću ovu mizernu količinu sati tokom kojih se napolju vidi nešto iskoristiti da napolju barem postojim, ako već ne i da radim. Preskačem sve jutarnje rituale, oblačim se do zuba i pravac napolje.

Miran i hladan dan bez vetra. Vidljivost je dobra, ali Sunce se potpuno sakrilo iza visokih oblaka, uprkos sinoćnim nadama da će biti suprotno. Sve je ili mrtvo ili spava dubokim snom. Drveće nije mrtvo, ali primenjujem određenu dozu mašte kako bih prihvatio da će ovo što vidim ponovo biti bujno i živahno.

Oglasio se masivni Gavran sa vrha suvog drveta na obodu šume. Gavrani nas često posmatraju sa mrtvog drveća. Praktičnost te odluke mi je bila potpuno jasna leti kada lišće narušava preglednost terena. Ali zimi, taj izbor mi više deluje kao neka dramatična izjava nego kao praktična odluka. Stavio sam ruke oko usta i glasnim dubokim tonom dao mu do znanja moja zapažanja ovog jutra rekavši: „KRA!”

Odavno gajim poseban odnos prema ptičjem rodu Corvus. Dok sam živeo u gradu uvek su mi bila zanimljiva dešavanja koja priređuju Vrane. Posmatrao sam njihov način komunikacije i raspodelu hrane dok su obitavali na ogromnoj Lipi ispred moje bivše zgrade. Sada u divljini pokušavam da izgradim odnos sa Gavranima, mada na ovolikom prostranstvu oni nemaju potrebu da se guraju među nas kako bi našli svoj prostor. Pametne su to i nezavisne zveri, i svestan sam da ovo nisu svima omiljene ptice. Mnogi misle da su im odbojne zbog njihove tamne boje, koja neminovno podseća na smrt. Pritom i nemaju neku opojnu pesmu kojom mogu da se iskupe. Ali to nisu glavni izvori njihove odbojnosti.

Ljude plaši intelekt ovih ptica. Saznanje, da među nama živi leteći oblik života sa složenom komunikacijom i boljim pamćenjem od prosečnog čoveka, mnogima ne bi prijalo. Dovelo bi u pitanje mnoge stvari o nama koje možda bolje ne treba čačkati. Sve što znamo o njima je zadivljujuće, a zaprepašćujuće bi bilo kada bi znali samo delić onoga što od nas kriju.

Moje misli preseca tup udarac iz dubine šume… I nastavlja da me komada ritmom koji može proizvesti samo sekira. Zvuk je nepogrešiv. Ništa drugo ne pravi takav odjek kao oštar čelik koji udara o tvrdo deblo, a opet je besmisleno uopšte pomisliti da neko to radi u doba motorne testere. Brzim rezonovanjem dolazim do saznanja koje me obliva hladnim znojem. Jedini put koji vodi ka toj šumi prolazi kroz naše imanje, a tim putem već danima prolazi samo mećava. Tragova nema, niti je tuda moguće proći dok je sneg do struka. Uprkos tome, neko… ili nešto… sekirom obara drvo u dubini guste šume. Ubrzo se čuje kidanje grana i snažan udarac masivnog debla o ledenu zemlju, koji odjekuje mrtvom uvalom i koji mi trese kosti.

Nemam izbora osim da se smesta tamo uputim. Neodgovorena znatiželja bi mi, u suprotnom, potpuno smrvila um.

Nagon u meni govori da prvo napravim plan, ali plan za šta? Drvo je palo u onom pravcu, u tom pravcu kreni. Počinjem da gazim kroz dubok sneg, a ubrzo počinjem i da guram noge kroz njega. Niti sam obučen za ovaj poduhvat niti imam vremena da se preobučem pre nego li što će da me uhvati noć. Prste na nogama već ne osećam, šake sleduju. Koči me želja da ostanem živ.

Ovo je besmisleno. Čak i da stignem do odredišta, šta onda? Ako me tamo ne čeka teleport nazad do kuće, onda ceo ovaj ledeni put moram ponoviti unatrag. Samo po mraku. Mrzovoljno prihvatam poraz i vraćam se u pretopli dom.

Ovaj događaj nisam mogao podeliti sa Marom. Uostalom, šta bih joj rekao? E, neko mlati sekirom po šumi kroz metar snega, laku noć. Ništa pre nego što sam ne dođem do nekakvog odgovora. Ne treba ni sasvim otpisati mogućnost da sam dobar deo tih zvukova umislio. Vibracije vazduha se drugačije odbijaju o sneg nego o gustu šumu na putu do naših ušiju. Teško je znati kada me čula varaju, bez druge osobe da ih potvrdi.

Bilo kako bilo, to veče sam se posavetovao sa Vinjakom, sakriven iza guste knjige. Provrteo sam sve moguće hipoteze kako bih došao do nekog rešenja u glavi, kada već ne mogu rešavati na terenu. Dok se flaša polako praznila, osećao sam se sve bliže odgovoru koji se očigledno krio negde pri njenom dnu.

Sve ostale mogućnosti sam poništio, i postalo je očigledno o čemu se radi. Ovde zapravo imamo slučaj džinovskog Detlićosaurusa, za koga se odavno misli da je izumro, a koji se zapravo krije po šumama i pećinama, uvek izvan periferije našeg vida i razuma. Evoluirao je u međuvremenu da jede sitne sisare, a svoj genetski uslovljen ritual zabadanja glave u koru drveta ispoljava samo kada je siguran da se nalazi izvan vida i „puškopuca” čovečjeg. Nije to nikakva sekira, to je kljun moćnoga Detlićosaurusa!

Kakve gluposti ja izmišljam. Kakve sve bajke i laži ćemo ispričati da bi glavi omogućili lagan prelazak u carstvo snova. Cena je plaćena, put ka snu je za mene ove večeri obezbeđen.

Poslednji dan

Ustao sam iznenađujuće svež i raspoložen za ekskurziju izvan imanja. Oblačenje za izlazak je već postalo rutina, i za tren oka sam se našao napolju, još pre nego što su se oči navikle na svetlost dana. Sneg se malo slegao i dobio tvrdu koru na vrhu kroz koju se lako propada, a teško izlazi.

Uslovi su daleko od idealnih za šetnju, ali ne očekujem veće probleme dok god izbegavam mesta gde znam da su smetovi. I dalje me kopka ono sekiranje od juče, ali nedovoljno da se sada uputim u tom pravcu. Sve mi se više čini da je to bila samo igra vetrova sa mojim ušima.

Stari Gavran je na svojoj poziciji. Drugo je drvo u pitanju danas, ali podjednako mrtvo kao i prethodno sa kog je ovaj crni čuvar juče osmatrao šume. Nisam ni primetio tu mrtvu Trešnju sve dok on nije sleteo na nju. Pozdravljam ga na stari način, ali mi njegova reakcija ne prija. Zapravo, nedostatak reakcije je čudan, jer kao da sve vreme gleda kroz mene.

Udišem hladan vetar punim plućima dok mi se dlačice u nosu lede. To je taj surov osećaj zime koji obožavam! U gradovima, pa čak i u nekim selima me je strah da zimi dišem duboko. Ovde ne brinem o takvim stvarima. Kad malo bolje razmislim, ne znam da li me išta ovde brine. Čak i u dubini zime osećam se potpuno kao deo prirodnih tokova, sposoban da se nosim sa svim izazovima. Za one koji prihvate prirodu, život u divljini može biti zaista bezbr…

Zvuk prvog udarca u daljini mi zaustavlja dah, a svaki naredni me sve više razbešnjava. I ne, to nije ni vetar ni Detlićosaurus, niti je daleko, već vrlo blizu i izvan svake sumnje, to je zvuk sekire. Vreme rezonovanja i odugovlačenja je isteklo, došao je trenutak da saznam šta se ovde zbiva.

Odlučnim korakom gazim ka šumovitom brdu koje retko posećujem, dok mi vetar duva u leđa. Psi su me pratili na početku, ali su ubrzo odustali i sada me posmatraju sa imanja dok se gubim u daljini. Mnogo je lakše koračati kroz dubok sneg ovim ljudskim štakama nego četvoronoške, a ja u ovoj debeloj zimskoj opremi lomim tanko rastinje prekriveno snegom kao divlji Vepar.

Skačem i klizam nizbrdo sve do potoka. Prelazim ga sigurnim koracima preko oborenog stabla koje sada služi kao most. Sekira cepa sve jasnije što sam joj bliže i nepunih stotinak metara me sada deli od nje, siguran sam. Hodam u njenom ritmu, dok mi srce kuca sve jače što sam bliže. Sinhronizovan sa njom i ja postajem deo nje. Samo me još gusto rastinje deli od kratke čistine pre poslednje šume, i hrane koja će utoliti bolesnu radoznalost. Probijam se i skačem kroz poslednji zid žbunja pred čistinu. I propadam.

Sve je belo i presvetlo. Vetar se više ne čuje. Noge mi ne dodiruju zemlju, a većina težine mi je sada na laktovima zabodenim u snegu. Pomeram prste na rukama koji su mi iznad glave, ali i tu ima snega. Ništa ne vidim. Pretpostavljam da se ni spolja ne vidim. Sa rukama podignutim u vis, osećam se naročito izložen ledilu koje me sada stiska sa svih strana. Kažu da je smrt koju priređuje smrzavanje jako prijatna. Samo polako zaspiš i to je to. Ne bi me našli sve dok sneg ne krene uveliko da se topi, mada bi me verovatno pre toga već i neka životinja odvukla u svoju jazbinu. Ili bi me nekoliko zveri pravedno raspodelilo. Prihvatljiv kraj. Bolje tako nego saobraćajna nesreća ili neka bolest. Čaša je uvek polupuna.

Saberi se. Imaću sve to u vidu ukoliko bude zatrebalo, ali danas imam sastanak sa sekirom koji moram ispoštovati. Neka mi gnev snage podari. Koristim svaki mišić tela da omogućim sebi više prostora za pokrete. Diši smireno i duboko, to je najvažnije. Uspevam šakama da razgrnem sneg dovoljno kako bih mogao da pređem na otkopavanje glave. Zalet hvatam nožnim mišićima i inerciju prenosim na ruke za jače pokrete, a ubrzo počinjem da plaćam cenu za to. Prvi grč osećam u desnom listu, dok vrelina u leđnim mišićima govori da će to sutra biti paklena upala. Skoncentriši se na danas da bi postojao i sutra. Krivim se u stranu i blago menjam poziciju. Iznad mene je sve više svetla. Konačno dodirujem svoju glupavu glavu. Prva mala pobeda. Sad ga lomi. Razbacao sam dovoljno snega da sada mogu pogledati oko sebe. Okolo nema nikakve grane ili bilo čega za šta bih se mogao uhvatiti, osim mekanog snega.

Pokušavam razne pokrete i dolazim do nečega što daje rezultate, mada ne izgleda nimalo graciozno. Ako Morž može da ugane neki deo svoga tela, verovatno bi se ovako kretao nakon takve povrede. Pretpostavljam da može, video sam mu kostur nekom prilikom i prilično ludački izgleda sa dosta potencijala za uganuća.

Ovaj tok misli ukazuje na prve simptome snežnog ludila. Usredsredi se i nastavi sa „moržovanjem” dok se ne iskobeljaš skroz.

Bauljanje daje rezultate, sve sam bliži šumarku. Uspećeš, mamlaze. Stajem na noge i bacam se u zagrljaj najbližem stablu moćnog Cera. Bilo je gusto. Malo izvan rupe iz koje sam upravo izašao stoji veliki beli zec. Posmatra me iz profila, a potom se okreće i laganim skokovima nestaje u žbunju.

Sredi telo pre nego što središ glavu. Hladnoće ima svuda u meni. Gaće pune snega koji brzo postaje voda. U čizmama stanje ništa bolje. Izbacujem i otresam sa sebe koliko mogu, čisto radi formalnosti. Nazad na zadatak.

Zvuk sekire se više nije čuo, niti imam ideju kada je prestao, ali mi je jasno da je odmah tu. Tu je! Nemam druge osim da nastavim u tom pravcu, tamo gde je zec nestao. Ili sam ga samo umislio? Nebitno, odavde se već nazire šumarak u kome cenim da je delo načinjeno. Dalje hodam polako i oprezno. Pravim luk oko čistine, gazim samo gde postoje naznake rastinja ispod snežnog pokrivača i sa strane prilazim zreloj šumi. Znam da sam na pravom mestu jer se ispred mene nazire rupa u krošnji, trag koji ukazuje da je tu do nedavno živeo masivni starosedelac.

Stigavši konačno na mesto zločina, nailazim na svež panj pozamašnog obima koji viri iz zemlje. Preostalo je vrlo malo tako masivnih uzoraka u ovoj šumi, a sada više ni njega nema. Stablo je oboreno sekirom, u to nemam nikakve sumnje. Oštri komadići drveta su iskidani i razbacani po snegu oko panja. Nije mi jasno odakle su tragovi došli, niti gde su otišli. Jedini put odatle je onaj kojim sam ja upravo došao i ko god je prošao tuda morao se mimoići sa mnom. Sneg je u svim ostalim pravcima netaknut. Nema ni zečjih tragova.

Međutim to nije ono što me najviše muči. Naime, glavna komplikacija je to što nigde nema traga od trupca. Niti je trupac te veličine mogao biti oboren bez da ošteti okolno drveće. Nijednom stablu u blizini panja ne fali ni snega na granama, da ne govorimo o nekim težim povredama. Kao da je celo drvo direktno izvađeno helikopterom pre nego što je imalo priliku da padne. Bravo, genije. Pre će biti nečujnim letom Detlićosaurusa! Glasno se smejem na neverovatnost ove situacije, ali gustina šume guta moj glas. Praznih ruku, gazim tragove nazad kojima sam došao u ovu gadnu šumu.

Misterija se na misteriju kalemi. Jedva čekam da sve ovo ispričam Mari. Nema više ćutanja! Dobro, ovo o „smetopadu” mogu da preskočim, ona ionako već pojačano brine za sve. Da sam poneo telefon, mogao sam se vratiti da slikam panj, ali moja reč je dovoljno jaka. Nisam lud. Sve će se ovo razrešiti, naravno. Rezon na kraju uvek preovlada, ali ovaj period dok je sve još uvek nejasno mi pumpa adrenalin i sve te slatke hormone što telo čuva za vanredne situacije kao što je ova. Već prilazim našem imanju, ali se ne sećam da sam prešao preko potoka. Kada sam ugledao kuću, bilo je već kasno. Nešto je promenjeno.

I dalje gazim istim koracima kojima sam napustio imanje, ali sada se rvem sa napadima sećanja iz prošlosti. Iz snega tu i tamo viri ogromno drveće koje sam posadio mnogo ranije, pored oronulih objekata koje sam izgradio, čini mi se, u nekom prethodnom životu. Ne mogu odrediti da li je drveće živo ili mrtvo, ali sada vidim da na svakom drvetu sedi barem po jedan Gavran. Svi gledaju u mene, kroz mene, prožimaju me i probadaju svojim ledenim pogledima. Nastavljam dalje u topli dom. Mozak će proraditi čim se ugrejem. Tamno crveni crep na krovu naše kuće me vuče kao magnet.

Naslonjena na vrata od kuće me je čekala stara šumarska sekira. Naoštrena. Očuvana. Spremna. Prvi put je vidim, ali čim mi je legla u šake počeo sam da se davim u sećanjima. Setio sam se kako deljem Drenovu dršku. Setio sam se kako masivnim čekićem usmeravam čelik. Setio sam se kamena kojim oštrim sečivo. Kroz maglu sam se setio svega što nikada nisam radio. Sa sekirom u ruci, otvaram vrata, koračam u kuću i dajem vremena čulima da dopru do mozga.

„Zatvaraj ta vrata! Će nam izmrzneš krv!” reče glas iz davne prošlosti.

Po staroj navici, u istom pokretu zatvaram vrata dok skidam masivno krzno sa sebe i kačim ga o kanap da se suši. Na sred prostorije sede deca umotana u rupičaste ćebiće. Polako skidaju pogled sa mene i vraćaju svoju pažnju ka vatri. U rukama drže male bele kosti, kojima smišljaju nove igre.

Nešto gusto i masno se krčka u velikom loncu, dok u ćošku prostorije dve ovce žvaću seno. Na ovom mestu obitavaju svi mogući mirisi koje je ljudski nos sposoban da prepozna. Snažna žena u svom naručju drži sitnu bebu, kojoj se jedva lice nazire kroz sve krpe i krzna u koja je umotana. Stolica škripi pod ritmom njihovog ljuljanja. Bezbroj sitnih zvukova se odbija o zidove, ali niko ne govori. Ne vidim tačno šta mlađa žena u kuhinji radi svojim brzim sigurnim pokretima, ali nema sumnje da se tu obavlja veliki deo posla. Naspram nje, svi u prostoriji deluju tromo.

Poslednja osoba koju primećujem sedi odvojeno u dubokom snu. Gusta siva kosa prikriva lice dignuto ka plafonu, a usta su širom otvorena. Da nije ovako hladno, neka muva bi već sigurno našla put do tih usta.

Sedam na ivicu ložišta, a sekiru spuštam pored sebe i naslanjam njenu dršku na svoju nogu. Toplota i umor me istog trena hvataju i odvlače ka svojim odajama. Pored vatre je sve drugačije. Sigurnim ritmom prstiju udaram kraj njene drške, dok ostatku tela dozvoljavam da se istopi.

Poslednje misli, pre nego što me snovi uhvate i odnesu odavde, posvećujem svojim prethodnicima. Sigurno je da su bili sposobniji i daleko izdržljiviji od nas, oni koji su se nekada ovde rađali i umirali. Tonem u san dok razmišljam kako se ranije živelo, bez svih udobnosti i svog oruđa koje danas imamo.

Bez toplog ognjišta.

Bez vune ovčje.

Bez sekire.

Knjigu možete naručiti ovde.