Frula

Sledi jedna priča iz naše knjige – Duh Šume.

Teškog srca proleću dodeljujem nagradu omiljenog godišnjeg doba, imajući u vidu koliko se kratko zadržava u našim krajevima. Taman se otopi sneg, eto ga proleće, opet sneg, sad stvarno proleće, cvetovi, kiše, kiše, kiše, vrućina, leto.

Ne pomaže ni to što u proleće ulećem kao zapeta puška, ali mekanog stomaka. Telu prosto treba vremena da se ponovo navikne na celodnevno rmbačenje napolju. Isto kao što mozgu na jesen treba vremena da se odvikne od rada. Nikakve kućne vežbe tokom zime, niti čišćenje snega, ne mogu da održe taj nivo fizičke kondicije. Ostvarivanje svih zimskih planova treba započeti što pre, dok želja za prvim rezultatima gori jako u meni.

Trenutno smo u onoj kiše, kiše, kiše fazi proleća, kada kretanjem po vlažnoj zemlji nanosimo više štete nego koristi. Mokra masna glina na ovom brdu ne reaguje dobro na kompresiju i kasnije kažnjava bržim sušenjem i pucanjem kada je vlaga najpotrebnija.

Nakon današnjeg potopa, trebaće nekoliko dana sunca i vetra da zemlja bude ponovo pogodna za rad. Iako je ovo prvo proleće koje dočekujemo nakon useljenja u našu napola završenu kuću, nije mi teško da odložim mnogobrojne poslove i da svoje vreme predam nečemu drugom. Mara je ove kišne dane iskoristila da skokne do Beograda i vidi prijatelje, tako da je knjiga moj očigledan izbor ove večeri.

Ali ne. Hajde da probam nešto drugo. Hajde da se upustim u nešto divljije, za promenu. Hajde da… pogledam neki dokumentarac! Iscediću malo više snage is solarnih baterija da bi pružio sebi ovaj užitak. Jednom se živi, ipak.

U folderu već čuči spreman film. Tema je nešto što se zove veliki hadronski sudarač, akcelerator čestica koji je izgradio CERN u Švajcarskoj zarad pretvaranja teoretske fizike u praktičnu. Tema oko koje inače malo teže obavijam svoj mozak, pružiće mi stimulaciju koja mi je neophodna ove usamljene večeri.

Izlazim još jednom napolje kako bih sebi potvrdio da stvarno nemam šta tu da tražim. Sad je još i Sunce zašlo iza horizonta, tako da je odlučeno bez da se ja tu išta pitam. Zadovoljan ulazim unutra i uvodim psa Tajnu i mačku Tačku. Njihovo tiho društvo će umanjiti moju usamljenost.

Sat vremena filma prolazi, ali ja i dalje nisam pohvatao glavne igrače i njihovu svrhu u najbitnijem eksperimentu fizike koji samo što se nije dogodio. Osnovni koncepti su mi u trenutku potpuno jasni, mada ne postoji nada da ću ih uspešno prepričati i objasniti drugome. Zašto uopšte gledam ovo ako neću moći posle da se rasipam svojim širokim znanjem? Titula agrofizičara je za sada izvan mog dohvata.

Primećujem da tenzija sve vreme raste u filmu kako se bliži taj veliki eksperiment. Valjda je postalo obavezno da i dokumentarci danas prate šablon igranih filmova. U suprotnom bi publika valjda zaspala, ili još gore, pustila da gleda nešto drugo.

Drami se priključuje i sitna melodija frule nalik nečemu što se može čuti u tradicionalnoj muzici naših prostora. Da li je i ta frula ubačena zarad dizanja tenzije? Ako jeste, čudan je to onda izbor muzike. Mada iskreno, dosta je tu stvari čudno. Na primer, kako to da skoro beskonačna količina novca ide na eksperimente čiji rezultati skoro sigurno neće imati nikakvu praktičnu primenu? Moja seljačka strana postaje sve moćnija što duže radim sa zemljom i ona zahteva odgovore. Dokle više to rasipanje, alo?

Sav taj gnev u meni samo prikriva veći problem. Osećam krajnje neprijatan žulj koji više ne mogu da ignorišem. Naime, melodija frule sada već neprestano svira izvan konteksta dešavanja i čak se sudara sa drugom muzikom u dokumentarcu. Ruka mi sama dodiruje space taster i snimak se zaustavlja. Melodija frule se ne zaustavlja. Pritiskam space ponovo. Idemo dalje. Podsvest me uverava da će frula prestati da svira ukoliko se budem dovoljno pravio lud.

Kako se usuđuju da toliko novca bacaju na hirove skrivene pod maskom inteligencije!? Izem ti struku. Baš sam se iznervirao sada, dok frulica svira sve jače, i ja sada baš ustajem da otvorim taj prokleti prozor kako bih se suočio sa nečim što ne bi smelo da postoji.

Hladna vlaga ulazi kroz prozor i bistri um, ali čulo vida trenutno nije od koristi, jer oblačna noć pravi gust mrak. Potapanje iz neba je prestalo i sada kišica samo sitno sipi, dok najveću buku proizvode glomazne kapljice vode koje se slivaju sa lišća Hrastova i udaraju mrtvo granje po šumskom tlu. Ovo je najbliže stanje u kome naš bioregion liči na prašumu. Zasićenost zemlje je potpuna. Svaka uvalica i rupa u zemlji sada je bara, a sva zemlja sada je masno blato.

I uprkos svemu tome, i uprkos mojoj odlučnosti da je po svaku cenu ne prihvatim, zvuk veselo-nostalgične frule sada ide uz šumski put koji vodi direktno do mene.

Zatvaram prozor.

Moje ignorisanje nije uspelo da je onepostoji. Ako uopšte postoji? Pa upravo sam u dokumentarcu čuo da naša percepcija proizvodi stvarnost! Ako svetlost može biti čestica ili talas u zavisnosti od toga kako nam se ćefne, zašto onda ne može i biti i ne biti frula?

Dok se ja raspravljam sa samim sobom, po zvuku prepoznajem da je frula prošla pored dela ograde gde će biti buduća kapija. Melodija je sada unutar našeg imanja. Da sam bio vredniji i da sam postavio kapiju na vreme, da li bi ona sada zaustavila kretanje ovog nemilosrdnog zvuka? Nespretan smeh ispada iz mog grla na tu pomisao. Smejati se sam u mračnoj prostoriji je potez očajnika.

Sve ostale misli polako isparavaju i u glavi mi ostaju samo tri pitanja koja se vrte u krug: Ko? Kako? Zašto? Mozak mi je upao u beskonačni ciklus kao put elektrona oko atomskog jezgra. Odgovori ne stižu, ali frula stiže do ulaznih vrata. Tu se zadržava na trenutak, a potom nastavlja dalje do južnog prozora. Tajna je odlučila da zalaje i konačno potvrdila da nisam jedini koji čuje frulu.

U istom mahu prelećem dužinu kuće, otvaram prozor, palim baterijsku lampu i osvetljujem dva oblika koja su se tu nalazila.

Smilja i Dušan sa Stare Planine. Marini drugari iz doba kada smo živeli uz asfalt i naše kolege u napuštanju grada.

Silazim sa sprata, otvaram vrata i puštam goste da uđu. Paučina mi se iz glave naglo briše dok ja lagano prelazim u ulogu domaćina.

Očekivao sam dve blatnjave grudve obzirom na stanje napolju, ali oni izgledaju iznenađujuće čisto. Za to su sigurno zaslužna iskustva na Staroj. Najbolje se uči kad se stvarno mora.

I oni ove kišne dane koriste da skoknu do Beograda, pa su na putu ka tamo odlučili da vide šta se sve zbilo na našem imanju od njihove prethodne posete. Ima i šta da se vidi, jer je u međuvremenu nikla kuća u kojoj sada sedimo i ispijamo čaj.

Njihove namere su od početka bile iste našim, samo su ka njima krenuli drugim putem. Naime, kupili su staro imanje na kraju sela i osvežili mesto u kome su ljudi nekada živeli. U tome im se pridružilo još ljudi iz grada. Za razliku od njih, mi smo u ovaj proces života u prirodi krenuli od nule. Nula građevina, nula komšija. Iako ima nekoliko kamenih temelja po okolnim šumama, na našoj livadi ljudi nikada ranije nisu spavali, koliko je meni poznato. I koliko je poznato svim starosedeocima ovoga kraja.

Nakon razmene najnovijih vesti, ponestalo nam je materijala za dublji dijalog. Bilo mi je drago što nismo potonuli u besmislenu močvaru priča o tome kako je život u gradu sranje. Samo smo sedeli i ćutali. Preuzeo sam inicijativu domaćina animatora i dobacio sam par ćaskarskih pitanja u njihovom pravcu. Odgovarali su jednom rečju, ali uvek sa osmesima. Pročitao sam negde da u japanskoj kulturi ne postoji ono što mi u evropskim kulturama smatramo “neugodnom tišinom”. Kod njih je potpuno normalno sedeti u tišini u društvu i ispijati čaj satima. Glumio sam Japanca.

Nakon tihe čajanke, sledeći logičan korak vodio je ka krevetu. Iz praktičnih razloga, rekao sam im da spavaju u Marinom i mom krevetu. Naš bračni ležaj je samo dušek na podu u niskom potkrovlju, sa prozorom koji gleda u nebo iznad šume. Najudobnije mesto na kome sam ikada spavao.

Poželeo sam gostima laku noć, a sebi sam napravio komotno mesto za spavanje na međuspratu tako što sam razvukao prostirku sa vojnog otpada, verovatno stariju od mene. Odmah mi se pored nogu uvalila mačkurinetinica Tačka, a u glavi mi se pojavila strana misao. Niko do sada nije spavao u našem bračnom krevetu, osim nas.

I šta s’ tim?

Ne znam, ali to saznanje je plutalo mojim mislima, kao rebus koji čeka rešenje. Kakvo bre rešenje? Pa ako je iko položio ispit neposesivnosti, to sam onda ja. Rado pozajmljujem sve što je moje, pod uslovom da se vrati u istom stanju, a često i poklanjam stvari koje bi drugima bile od veće koristi. Pa čak imam i dokazanu istoriju pozajmljivanja tuđih stvari drugima!

Uvređen sam što sam uopšte dozvolio da pitanje deljenja našeg bračnog kreveta ostane toliko dugo u mojoj svesti. Osećam kao da je nekim nepoznatim instinktom ova ideja usađena u mene. Kao takvu je ubrzo odstranjujem i dozvoljavam snovima da me polako obaviju svojim zagrljajem, u čemu mi neizmerno pomaže Tačkino predenje.

Na poznatom sam mestu, ali nešto tu nedostaje. Nešto fali. Nešto mi je oduzeto. Bol u stomaku. Mistična sila odnosi nešto što meni pripada.

Pratim je. Ne osećam strah. Ovo je bitnije od straha. Ne znam šta je oduzeto, ali šta god da je vrlo mi je važno i strahom to neću povratiti. Stomak me sve jače seče dok mi sila izmiče.

Naprežem se da nastavim i iz sve snage pokušavam da je stignem, ali ne mogu! Sila odlazi i odnosi ono što je moje. Nepodnošljiv bol me grabi za stomak i izvlači iz polja snova.

Osećam da će mi bešika eksplodirati. Čaj pred spavanje je kretenska ideja. Uklanjam poslednja sećanja na san, dok se brzo oblačim, spreman da sletim niz merdevine i pravac napolje.

Kod ulaznih vrata, u mrklom mraku, iznenađuje me pojava mojih gostiju koji su spremni da napuste moj dom. U sred noći, isto kako su i došli.

Moraju da krenu rano kako bi stigli na vreme u Beograd. Prihvatljiv odgovor. Brzo smo se pozdravili i rastali. Imam jedan cilj pred sobom koji moram što pre ispuniti.

Kiša je potpuno stala, pa je put do obližnjeg žbuna izvodljiv bez kabanice. Oslobađanje pritiska iz stomaka je po mene imalo i terapeutskih kvaliteta. Život sada može da se nastavi. U daljini iza planina, naziru se svetli oblaci novog dana.

Vratio sam se u kuću, nesiguran šta sledeće da radim. Spavanje ću nastaviti kasnije, to znam. Prvo bih voleo da uživam u izlasku Sunca. To je ujedno i tako običan i tako nestvaran događaj za koji retko kad imam volje da ustanem kako bih ga okusio. Zato ovakve prilike treba iskoristiti kada se ukažu. Spoji lepo i korisno.

U ćošku neke police zapištao mi je telefon, podsećajući me da ga napunim. Još jedan razlog zašto obožavam život u šumi. Nemam potrebu da redovno proveravam poruke i pozive, jer šta god da se desi u sivom svetu, može da sačeka. Tek kada ja odlučim, a to je uglavnom uz jutarnju kafu, mogu da vidim kakve sam to sve bitne događaje propustio od juče.

Kačim telefon na punjač i proveravam poruke. Mara mi je pisala sinoć nakon što smo legli da spavamo, verovatno dok sam se borio sa onim snovima. Već sam i zaboravio o čemu su bili.

Kaže bila je na rege žurci, prvi put posle sto godina.

Kaže super se provela i srela je mnogo drugara koje nije odavno videla.

Kaže da je srela Smilju i Dušana.

Puno me pozdravljaju i jedva čekaju da nas posete na našem imanju.

Knjigu možete naručiti ovde.