Prirodna Gradnja – Kuća od Slame

Slede isečci iz naše knjige Život u Prirodi.

Tehnika koju smatram najprikladnijom za izradu zidova kuće u našem bioregionu koristi baliranu slamu i zemljani malter. Obratite pažnju da se ovo odnosi na sve tipove gradnje, ne samo na prirodnu. Možda zvuči prejako, ali nakon detaljnog pregleda svih tehnika koje su nam bile na raspolaganju (prirodnih i industrijskih), odlučili smo se da pravimo kuću baš od slame. Ne iz ideoloških razloga, već iz praktičnih. Pogledajmo šta ove kuće čini posebnim:

• Lako dostupan i jeftin materijal;
• Minimalna količina otpada tokom proizvodnje i gradnje;
• Visoka energetska efikasnost;
• Dugotrajnost objekta i jednostavno održavanje.

Gradnja pomoću balirane slame je relativno nov tip gradnje. Dok nisu postojale mašine za baliranje, balirana slama je bila retkost, a samim tim i kuće izgrađene od nje. Gradnja ovim materijalom je zaživela početkom devedesetih godina prošlog veka i danas postoje desetine hiljada kuća od slame širom sveta, najpre u podnebljima sa oštrom zimom, gde je prijatno biti ušuškan iza debelog sloja termoizolacije. Pošto koristimo prirodne materijale koji se razlikuju u zavisnosti od lokaliteta sa kog se uzimaju, teško je standardizovati ovaj tip gradnje kako bi se radilo po šablonu. Određena doza eksperimentisanja je uvek neophodna, pogotovo kada krenemo da radimo sa zemljanim malterima.

Slama je stabljika žitarica, uglavnom pšenice ili ječma, koja ostaje nakon što se seme sa vrha požnje kombajnom. U suvom stanju, slama ima izuzetno dug vek trajanja jer gljivice i insekti koji je razgrađuju ne mogu opstati bez vlage. U grobnicama egipatskih piramida je pronađena slama stara i do 7000 godina. U našim krajevima se slama često koristi kao prostirka za životinje u štali ili kao malč u bašti. U mnogim delovima sveta slama se smatra beskorisnim materijalom pa se pali posle košenja ili ostavlja da truli. Slame, dakle, ima u izobilju gde god se sade žitarice. Izuzetak su godine sa kišnim letima kada među žitaricama nikne veća količina korova koja razvije svoje listove i seme. Takvu skupinu materijala koristimo za ishranu životinja zbog hranljivih materija u lišću i semenu, ali upravo te hranljive materije ubrzavaju razgrađivanje slame i zbog toga nisu prikladne za korišćenje u gradnji. Zato nemojte pretpostaviti da će svake godine biti slame, trudite se da slamu nabavite unapred i da je držite u potpuno suvim uslovima do upotrebe.

Sama tehnika gradnje je prilično jednostavna. Bale slame se koriste kao blokovi i slažu jedna preko druge naviše, ukrštajući se kao kada ređamo zid od opeke. Bitno je napomenuti da se slama retko koristi za izgradnju nosećeg zida konstrukcije i krova, već se napravi cela drvena konstrukcija koja drži krov, prozore i vrata. Zidovi od slame se koriste kao opna oko drvene konstrukcije, koja drvenu građu štiti od spoljnih uticaja.

Glavni neprijatelj slame je vlaga, zbog čega bale moraju biti potpuno suve pre, tokom i posle gradnje. Zato se najpre pravi drvena konstrukcija i postavlja krov, a tek onda zidovi popunjavaju slamom. Krov se pravi sa strehama koje imaju prepust od najmanje 50 cm preko zidova slame, kako bi se zid bolje zaštitio od padavina. Radi zaštite od snegova i kiše, pravimo noseće zidove (sokle) od kamena, cigle i(li) betona visine 30-60 cm. Da bi se sprečilo povlačenje vlage iz betona ka balama, ne ređamo ih direktno na noseći zid, već ih postavljamo na drveni ram koji leži na zidiću i koji je dodatno zaštićen ter papirom, bitumenom ili sličnim hidroizolacionim materijalom.

Ukucavanjem eksera na drveni ram postavljamo osnovu na koju možemo da nataknemo prvi red bala. Perlit je idealan za popunjavanje šupljina između drvenog rama, jer funkcioniše kao termoizolator.

Oštro oko će primetiti da ovi noseći zidovi nemaju termoizolaciju u sebi jer su potpuno sačinjeni od termalne mase. Za to postoje tri rešenja:

1. Ostavljanje šupljina u sredini zida koja se kasnije popunjava termoizolacionim materijalom;
2. Postavljanje pločastog termoizolacionog materijala spolja, na primer Stirodura (XPS);
3. Pravljenje betona od cementa, peska i perlita koji dodaje termoizolacionu moć betonu. U našem slučaju, recept za beton je bio: jedan deo cementa, dva dela peska i dva dela perlita.

Nakon prvog reda, bale slame se dalje ređaju u vis i probadaju tankim bagremovim kolcima radi stabilizacije. Ukoliko kuća ima više od jednog sprata, svaki naredni sprat treba da ima poseban drveni ram pričvršćen za konstrukciju, koji nosi bale slame na tom spratu.

Treba obratiti pažnju na dimenzije balirane slame i projektovati zidove po tim dimenzijama. Kanali za baliranje obično izbacuju bale širine 45 cm i visine 35 cm. Dužina se može podešavati, ali su bale uglavnom dugačke oko 80-100 cm. Od dugačkih bala se lako mogu praviti kraće bale na licu mesta po potrebi, korišćenjem metalnih šipki koje služe kao igla za navođenje kanapa kroz bale. Kraćim balama se potom popunjavaju zidovi oko otvora za prozore i vrata.

Nakon ređanja bala, na njih se unutra i spolja lepi zemljani malter u više slojeva. Prvi sloj se grubo nabija u slamu, dok je svaki naredni sloj finiji i ravniji. Na taj način se pravi čvrsta i hermetički zatvorena opna oko slame sa obe strane zida. Pored toga što štiti slamu od požara, glodara, insekata i vlage, zemljani malter služi i kao termalna masa sa unutrašnje strane zida. Detaljniji opis rada sa zemljanim malterima ćemo dati kasnije u ovom poglavlju.

Na završenoj kući od balirane slame se ne vidi da u njoj ima slame, jer je u potpunosti prekrivena zemljom. Tokom gradnje treba ozbiljno povesti računa da otkrivena slama ne pokisne i da se ne zapali. Mačke znatno smanjuju broj miševa u slami, ali ih retko u potpunosti eliminišu. Ukoliko se slama ošteti tokom gradnje, rupe se lako popunjavaju prilikom malterisanja, novom slamom natopljenom u zemlji i vodi.

Pošto je ovo tip gradnje sa kojim malo ljudi kod nas za sada ima praktičnog iskustva, jedini opširan izvor znanja su bile knjige koje su napisali autori koji su sagradili veći broj ovakvih objekata širom sveta. Pored ostalih knjiga o prirodnoj gradnji koje sam naveo (od kojih se u svakoj barem površno govori o gradnji pomoću balirane slame), tokom faze projektovanja sam pročitao i sledeće knjige:

• The Straw Bale House (Bainbridge, Steen);
• Building Your Straw Bale Home (Hodge);
• Practical Straw Bale Building (Hollis);
• Build It with Bales (MacDonald, Myhrman).

Iako su nam dale dosta samopouzdanja i spremile nas u velikoj meri za ono što nas čeka, knjige same po sebi nisu mogle pokriti sve aspekte gradnje sa kojima smo se susreli u stvarnosti. Nešto smo morali sami da smislimo na licu mesta i da improvizujemo. To je neizbežno kada se radi sa prirodnim materijalima.

Rad sa prirodnim materijalima

Sada ćemo se usredsrediti na dva najpristupačnija materijala prirodne gradnje u našem bioregionu i pogledati kako rad sa njima izgleda u praksi. Govorim, naravno, o drvetu i zemlji. Sa ovim materijalima se može raditi u njihovom sirovom stanju, na raznovrsnim građevinama i bez naročite obrade. Iako rezana građa podrazumeva mašinsku obradu drveta (što se može uraditi i ručno na imanju), strukturna i hemijska svojstva drveta nakon oblikovanja ostaju nepromenjena. Zbog toga su ova dva materijala već hiljadama godina pristupačna graditeljima i uvek će naći svoje mesto u gradnji, bez obzira na napredak u tehnologiji.

Drvo

Drvo je fascinantan građevinski materijal. Ono gori, buđa, truli, puca, krivi se i omiljena je poslastica mnogih insekata. Pored toga, drvo zahteva posebne uslove skladištenja i sušenja pre upotrebe. Uprkos svim ovim nedostacima, u našem bioregionu je nezamisliv objekat koji u sebi ne sadrži drvo. Jednostavno je i fleksibilno za rad, a drvene konstrukcije se mogu lako i brzo prilagoditi praktično za sve potrebe. Povrh toga, drvo je prirodan, održiv, zdrav i zabavan materijal za rad. Zato ovaj materijal treba dobro upoznati i uposliti na načine koji ističu vrline drveta, a pritom umanjuju njegove nedostatke.

Vrste i izbor drveta

Bagrem (Robinia pseudoacacia) je kvalitetno građevinsko drvo koje raste u izobilju u našem bioregionu. Otporno je na truljenje i ima tendenciju ka brzom i pravilnom rastu. Iz tog razloga se može koristiti kao noseći stub konstrukcije, a često se i ukopava u zemlju ili betonira kao deo temelja bez dodatne zaštite. Iako je otporno, ne znači da je neuništivo. Stabla bagrema prečnika većih od 20 cm su podložnija truljenju srži, zbog čega ih treba dobro pregledati pre korišćenja.

Danas je skoro nemoguće naći drugo tvrdo drvo odgovarajuće širine i dužine koje bi se koristilo kao stub ili greda. Čak i ako bismo naišli na takav primerak, korisnije bi bilo ostaviti ga da nastavi svoj život. Za one koji imaju nameru da sade drveće visokog kvaliteta radi korišćenja u gradnji za buduće generacije, Pitomi Kesten (Castanea sativa) i Hrast Lužnjak (Quercus robur) su takođe dobri kandidati. Izuzetno su otporni i ne zahtevaju zaštitu, ali njihova spora brzina rasta skoro da garantuje da ih neće koristiti osoba koja ih i sadi.

Zato se danas kao građa koriste skoro isključivo brzorastući četinari: Jela (Abies), Smrča (Picea) i Bor (Pinus). Njihov zajednički naziv je čamovina, a drvena građa od ovih vrsta je dostupna na skoro svakom stovarištu i u dimenzijama koje odgovaraju raznim potrebama. Međutim, ni ovi četinari ne mogu rasti onom brzinom koja je potrebna građevinskoj industriji. Ukoliko ne dođe do proširenja i ozbiljnije primene programa u kojima se sadi više četinara nego što se seče, vremenom možemo očekivati više cene i slabije zalihe čamovine. 

Skoro sva drvena građa na stovarištima u blizini našeg imanja dolazi iz šuma koje su od nas udaljene preko 300 km. Ova činjenica dosta govori o pristupačnosti drvene građe danas, i treba motivisati buduće graditelje da već sada počnu razmišljati o sadnji građevinskog materijala za budućnost.

Prilikom izbora rezane građe, bolje je izbegavati komade koji u sebi imaju srž, tj. sam centar drveta, jer takve daske i grede imaju tendenciju da se uvijaju tokom procesa sušenja. Kod izbora dasaka treba znati da se šire daske više krive od užih, što na daskama može dovesti do ispupčenja nakon sušenja.

Ako postoji mogućnost da je građa sveža ili da je stajala na kiši, bolje je ostaviti da se prosuši neko vreme pre korišćenja, kako biste izbegli skupljanje drveta nakon postavljanja. Sušenje na suncu je prebrzo i uzrokuje deformacije i pukotine. Za sušenje dasaka je idealno suvo, mračno mesto sa dobrom cirkulacijom vazduha – recimo tavan. Tačno vreme sušenja se teško utvrđuje i zavisi od mesta primene građe. Stubovi, grede, letve i ostala gruba građa ne zahtevaju dugo sušenje, jer njihovo skupljanje neće uticati na statiku ukoliko su elementi pravilno postavljeni i spojeni. Estetski elementi poput dasaka zahtevaju duži period, a uočili smo blago skupljanje dasaka i nakon godinu dana sušenja u dobrim uslovima. Drvo tokom svog života nastavlja da radi, ali su promene u zapremini skoro neprimetne u grejanim prostorijama gde je vlažnost vazduha konstantna tokom cele godine.

Umesto rezane građe, uz malo više znanja i truda, moguća je i gradnja oblim brvnima. Oblo drvo ima neuporedivo veći strukturni integritet od rezanog, zbog čega se često koristi u svom izvornom obliku za vertikalne stubove. Posebnu pažnju treba obratiti na to da spojevi oble i rezane građe budu urađeni besprekorno. Knjiga Roundwood Timber Framing (Ben Law) odlično pokriva sve aspekte rada sa oblom građom.

Spojevi

Zahvaljujući akumulatorskim šrafilicama, zavrtnji (šrafovi) su danas često prvi izbor kada razmišljamo o spajanju dva drvena elementa. Zavrtnji imaju prednost nad ekserima u situacijama gde bi, usled čestog pomeranja elementa, došlo do razglavljivanja spoja, ili tamo gde bi sila Zemljine teže dovela do odvajanja elementa, na primer pri podaščavanju plafona sa donje strane. Sa druge strane, ekseri imaju veću fleksibilnost od zavrtnjeva. Prilikom sleganja ili sušenja drvene konstrukcije, ekseri će se adaptirati na blage promene u spojevima. Zavrtnji su prilično kruti i u takvim situacijama često pucaju.

Kod spajanja većih elemenata, kao što su grede i stubovi, često se koriste navojne šipke sa maticama koju su otpornije na savijanje i bolje učvršćuju celu strukturu. Ovo je moguće samo na mestima gde šipka može proći kroz ceo element i izaći sa druge strane, gde se navija matica.

U skoro svakom slučaju je bolje (ili obavezno) prvo izbušiti drvo burgijom pre nego što kroz njega navedemo ekser, zavrtanj ili navojnu šipku. Tako ostvarujemo kontrolu nad smerom kojim će pričvršćivač ući i umanjujemo šanse za pucanje drveta na spoju, pogotovo kada radimo sa tvrdim drvetom. Otvor koji se buši treba da za 1 mm bude uži od širine eksera ili zavrtnja koji se naknadno uvodi kroz nju.

Ukoliko ne nameravamo da spoj rastavljamo u budućnosti, najčvršća veza između dva komada drveta se postiže korišćenjem lepka. Za čvrst spoj je potrebno nekoliko sati održavati pritisak na spoju (često pomoću stege), što nije izvodljivo na svakoj poziciji. Zbog toga se lepak češće koristi u proizvodnji drvenog nameštaja nego u gradnji. Takođe, ekološki uticaj proizvodnje i korišćenja lepka u velikim količinama je pod znakom pitanja.

Drveni tiplovi u kombinaciji sa lepkom su zanimljivo rešenje u gradnji, jer istovremeno nude prednosti i zavrtanja i eksera. Drveni tipl ima dovoljnu fleksibilnost da podnese sleganje konstrukcije bez pucanja, dok lepak sprečava bilo kakvo klizanje i pomeranje nakon postavljanja. Pošto smo burgijom probušili rupu na spoju dva elementa, nanosimo lepak i ukucavamo drveni tipl. Mi smo od Cera (Quercus cerris) napravili tiplove širine 25 mm kojima smo uradili sve spojeve na kosnicima drvene konstrukcije. Rezultat je adekvatno strukturno i estetsko rešenje u jednom.

Zemlja

Gde god ima ljudi, ima i zemlje. Njeno korišćenje ne zahteva nikakve posebne alate ili mašine, a uz malo eksperimentisanja zemljom je moguće izgraditi širok spektar elemenata i oblika. Kada se zemlja koristi kao građevinski materijal, njen glavni nedostatak je to što se spira pod uticajem vode. Kada zemljane zidove zaštitimo od direktne kiše, skoro joj je nemoguće naći manu kao građevinskom materijalu.

Osnovni sastojci zemlje od najkrupnijih do najsitnijih obuhvataju: kamen, šljunak, pesak, mulj/prah i glinu. Tačan odnos ovih sastojaka znatno varira u zavisnosti od toga gde se nalazimo. Iako u našem bioregionu glinovita zemlja preovlađuje, postoje lokaliteti sa znatnim odstupanjem od ovog pravila. Zbog toga je neophodno eksperimentisati sa zemljom pre korišćenja u gradnji i obaviti analize o kojima smo govorili u Poglavlju 7.4.

Mene rad sa zemljom opušta i ohrabruje. Koliko god bio pod vremenskim i finansijskim pritiscima razvoja domaćinstva, sve mi lakše pada kada uzmem šaku blata u ruke i počnem da radim. Iz zemlje nam niče hrana, iz zemlje su nam nicale i kuće hiljadama godina, sve do početka industrijalizovane gradnje. Dok god imamo zemlje, naši osnovni egzistencijalni problemi će se osećati u manjoj meri. U nastavku ćemo pogledati kako je ovaj večni materijal moguće primeniti u gradnji.

Podešavanje recepture

Pre nego što uzmemo šaku blata, počnemo da ga lepimo po zidu i to nazovemo prirodnom gradnjom, potrebno je videti sa čime raspolažemo. Da bismo saznali, najpre odstranjujemo površinski sloj zemlje koji u sebi sadrži visoku količinu organske materije: lišće, travu, grančice, korenje i drugo biljno rastinje. Ono što nam ostaje je čista mineralna zemlja.

Idealan odnos sastojaka za gradnju iznosi 20-30% gline prema 70-80% peska. Kako bi održala svoju strukturnu moć nakon sušenja, smesa ne sme da sadrži ništa krupnije od peska, zbog čega se kamenčići odstranjuju. Ovaj recept se može koristiti kada pravimo smesu za praktično sve primene zemlje u izgradnji objekata: podizanje zidova, nanošenje maltera, kao i za postavljanje zemljanih podova.

U zavisnosti od početne teksture zemlje sa kojom raspolažemo, po potrebi joj dodajemo pesak ili glinu kako bismo dobili idealan odnos od ⅓ gline prema ⅔ peska. Najbolje je napraviti nekoliko ovakvih smesa različitih odnosa i isprobati ih kako bismo utvrdili koja najviše odgovara predviđenom poslu. Bale slame mogu idealno poslužiti kao platno za testiranje maltera. Nakon nanošenja u slojevima debljine od 1-2 cm, zemlju treba sušiti u hladovini nekoliko dana. Tokom izuzetno toplih i suvih dana, malter treba blago orošavati kako bismo usporili proces sušenja i postigli bolju vezu.

• Ukoliko se pojavljuju pukotine nakon sušenja, znači da receptura sadrži previše gline;
• Zemlja sa previše peska se teže lepi, a pesak se nakon sušenja vidno kruni kada rukom pređemo preko površine;
• Zlatna sredina se nalazi negde između ta dva stanja, a postižemo je dodavanjem peska ili gline po potrebi i daljim testiranjem.

U većini slučajeva, zemlji u našem bioregionu se dodaje pesak kako bismo dobili odgovarajuću smesu za gradnju. Za te svrhe je najbolji zidarski pesak jedinica jer sadrži pesak različitih granulacija koji, u kombinaciji sa glinom, daje čvrstu strukturu. Ukoliko postoji izbor između oštrog ili oblog (rečnog) peska, oštre ivice će napraviti bolju vezivnu moć, ali i rečni pesak se pokazao sasvim prikladan na našim zidovima. Za završne slojeve gde je estetika bitnija od funkcije, moguće je koristiti finiji pesak sitnijih granulacija.

Zbog nedostatka vremena i žurbe za useljenjem, u prvoj godini gradnje smo koristili isključivo materijale nabavljene izvan imanja, koje je bilo potrebno samo pomešati u određenoj razmeri da bismo dobili zemljani malter. Tako je glasila moja hipoteza. Koristili smo rečni pesak i mlevenu kaolinsku glinu iz džakova. Prednost ove bele gline je to što, za razliku od drugih vrsta glina, ona malo menja svoju zapreminu kada prelazi iz suvog u vlažno stanje i obrnuto. Time se smanjuje mogućnost pucanja prilikom sušenja. Nažalost, ova glina je toliko fina da sama po sebi nije imala strukturnu moć da čvrsto veže pesak. Rezultat je bio često krunjenje maltera, bez obzira na količinu dodate gline.

Kada smo dodali „divlju“ glinu sa našeg imanja, postigli smo daleko bolje rezultate. Moja istraživanja su pokazala da su najčvršći malteri oni koji sadrže divlju neprerađenu glinu, sačinjenu od različitih vrsta gline i mulja. Raznolikost ovih materijala rezultuje u boljoj vezi između različitih minerala u mešavini. To smo i potvrdili kada smo pomešali kaolin i divlju glinu, i dobili malter koji je bio izdržljiviji od svih do tada isprobanih kombinacija. Istu recepturu smo uspešno koristili i za podizanje zidića od zemlje.

Zemljani malteri

Tokom nanošenja, zemlja mora polako i ujednačeno da se suši, kako bismo izbegli pucanje maltera. Direktne sunčeve zrake treba blokirati ceradama i, ukoliko je vreme izuzetno suvo i(li) toplo, zemlju treba prskati nekoliko dana kako bi se usporio proces sušenja i time obezbedila čvršća veza. Iz istog razloga se zemlja nanosi u slojevima, pri čemu se prethodni sloj mora potpuno osušiti pre nanošenja sledećeg. Čak i ako površina deluje suvo, treba ostaviti nekoliko dana za sušenje dubljih slojeva koji nisu izloženi vazduhu. Najbolje doba godine za malterisanje je kasno proleće ili rana jesen, kada temperature nisu previsoke, a ipak ima dovoljno toplih i suvih dana koji malteru pružaju priliku da se potpuno osuši. Pre nanošenja sledećeg sloja, prethodni se blago ovlaži prskanjem kako bi se ostvario bolji spoj između slojeva maltera.

Posebnu pažnju treba obratiti na spojeve zemlje sa drugim elementima gradnje, pogotovo oko spoja zidova sa krovnom konstrukcijom i drvenim okvirima za vrata i prozore. Drvo u velikoj meri upija vlagu sa zemljanog maltera, što izaziva pucanje. U takvim situacijama se dodaje treći materijal koji pokriva i drvo i prethodni sloj maltera, čime se poboljšava strukturna veza na spoju. Za ovu svrhu se mogu koristiti gipsane ploče, metalne mreže ili platna od jute natopljena tečnim zemljanim malterom.

Kada se kaže da malteri od zemlje dišu, to se odnosi na činjenicu da zemlja upija vlagu iz vazduha i na taj način umanjuje formiranje kondenzacije tokom vlažnih avantura u kuhinji i kupatilu. Zidovi kasnije tu vlagu vraćaju u prostoriju kada se relativna vlažnost vazduha ponovo spusti. Na taj način zemljani malter štiti slamu i drvo od vlage i truljenja tokom perioda godine kada je vlažnost vazduha povišena, a isparavanje umanjeno zbog niskih temperatura. 

Ukoliko zemljani malter dođe u dodir sa mnogo vode, kao na primer tokom dužeg perioda direktne kiše, malter će u jednom trenutku početi da se spira. Protiv toga se možemo boriti na četiri načina:

1. Prepuštanjem krova tako da produžene strehe štite zidove od direktne kiše;
2. Sezonskim obnavljanjem maltera – preporučuje se upotreba grubo završenog maltera, jer usporava slivanje vode i time povećava dugotrajnost;
3. Podaščavanjem zidova, ostavljajući dovoljno prostora za strujanje vazduha između zemljanog maltera i dasaka;
4. Nanošenjem krečnog maltera na zidove balirane slame koji su izloženi kiši.

Krečni malteri mogu nepredvidivo reagovati kada se nanose preko postojećih zemljanih maltera jer je vodoodbojnost kreča veća nego kod zemljanog maltera na bazi gline. Zbog toga se glina prilikom upijanja vlage širi, dok kreč zadržava svoju zapreminu, što može prouzrokovati mehaničko pucanje u spoju dva maltera. U razgovoru sa mnogim stručnjacima, zaključio sam da je jedino rešenje korišćenje krečnog maltera sa peskom direktno na slami, bez prethodnog nanošenja glinenog/zemljanog maltera na toj strani zida.

Glinena boja

Kao osnovu za bojenje naših zidova od zemlje koristili smo kaolinsku glinu u prahu. Finoća ove gline je nezamenljiva za postizanje tankih slojeva, a njena bela boja omogućava da, kombinujući pigmente, dobijemo bilo koju drugu boju.

Oksidne pigmente u prahu smo nabavili u osnovnim bojama, čijim kombinovanjem smo dobili sve ostale boje koje su nam bile potrebne.

Koristili smo pastu od prokuvanog pšeničnog brašna kao vezivo za boju i radi poboljšavanja vodootpornosti završnog sloja. Recept za pšeničnu pastu je sledeći:

1. Staviti litar vode da prokuva.
2. U drugu posudu sipati 250 ml finog belog brašna, preliti sa 250 ml hladne vode i dobro mešati dok se voda i brašno potpuno ne sjedine. Smesa treba da bude potpuno homogena, bez ikakvih grudvica brašna.
3. Nakon što voda u prvoj posudi proključa, skinuti posudu sa vatre. Polako u vruću vodu dodavati smesu sa brašnom i mešati dok se ne zgusne.
4. Ostaviti da se potpuno ohladi.
5. Površinsku koricu odstraniti nakon hlađenja.
6. Pasta od pšenice je spremna za korišćenje i najbolje je iskoristiti je istog dana.

Dodavanjem najfinijeg peska nule popunjavamo sitne šupljine i pukotine u malteru, a boji dajemo dodatnu čvrstinu. Konačan recept za glinenu farbu glasi:

• 4 litra gline u prahu;
• 4 litra vode;
• 2 litra finog peska;
• 1 litar pšenične paste;
• Pigmenti po želji.

Sve sastojke sipati u kofu i mešati nastavkom za mešanje boje prikačenim na bušilicu. Sastojci se moraju dobro promešati kako bismo dobili homogenu masu konzistencije gustog jogurta. Ovaj recept je dovoljan da pokrije otprilike 15 m² zida. Tokom bojenja, boju u kofi treba povremeno mešati jer sastojci teže da se razdvoje dok su u tečnom stanju.

Boju nanosimo na potpuno suv zid, u dva sloja i širokom četkom, kako bismo postigli dobru pokrivenost. Prethodni sloj ne mora biti potpuno suv pre nanošenja sledećeg. Svu boju treba iskoristiti istog ili narednog dana, jer pšenica počinje da se kvari nakon dužeg stajanja u tečnom stanju. Vlažna i suva boja se razlikuju po nijansi. Zato najpre treba uraditi test i ostaviti zidove da se osuše pre nego što se odlučimo za konačnu boju.

Ovako napravljena boja se može koristiti na svim vrstama zidova koji nisu izloženi direktnom kontaktu sa vodom, mada im ne smeta ni povremeno prskanje u kuhinji ili kupatilu. Ovom bojom smo uspešno bojili zemlju, drvo, ciglu, beton i gipsane ploče. Radi eksperimenta, nekoliko obojenih cigli smo ostavili napolju tokom zime. Glinena boja je nekoliko meseci izloženosti spoljnim uticajima kiše, snega i sunca podnela neuporedivo bolje nego što smo očekivali, što znači da boje na bazi gline pružaju prirodno rešenje i za estetsko bojenje spoljnih elemenata, ali se moraju obnavljati češće nego sintetičke boje.

Ovo je bio isečak iz naše knjige Život u Prirodi, koju možete naručiti ovde.